Ko smo mi? Priče radnika na internetu

-

Drage kolege, sugrađani i svi koji ste čuli za organizovanu kriminalnu grupu zvanu Frilenseri, obraćamo vam se ovom prilikom da bismo vam bliže predstavili ko smo to mi, kako smo se zatekli u ovoj situaciji i zbog čega nam je važno da nas upoznate. Mi smo kolektiv okupljen oko Inicijative za prava radnika na internetu, veže nas ista (radnička) muka, ali smo svi mi pojedinci i svako od nas ima svoju priču.

         Mnogi naši članovi poželeli su da podele sa svima kako su se zatekli kao radnici na internetu, kakvu perspektivu (ne) vide u ovom poslu, kao i da, radi šire slike o našoj zajednici, opišu kako vide svoj budući život u Srbiji ukoliko ne dođe do promene postojećih zakona o oporezivanju dohotka iz inostranstva. Sve priče su anonimne radi zaštite identiteta svih onih koji su, uprkos zabrinutosti i panici izazvanoj nedavnom najavom Poreske uprave o oporezivanju fizičkih lica fizičkih lica, pored već postojećeg straha od zaraze koronavirusom, odvojili vreme i ohrabrili se da ispričaju svoj deo priče – onaj koji nećete videti u naslovima i tekstovima vodećih medija, a ponajmanje u načinu na koji smo predstavljeni od strane državnog aparata.

         Ko smo mi?

         Mi smo studenti koji ne bi imali novac da plate studije da nije nekog gazda Džordža iz SAD koji nam nudi posao koji bi Francuz ili Nemac naplatili deset puta više.

         „Moj prvobitni cilj je bilo neko prezasićenje od toga da stalno zavisim od roditeljske dobre volje da odreše kesu za bilo šta van ‘osnovnih potreba’ (kirija, računi, menza, prevoz, koji su sve zajedno retko prelazili 200 evra mesečno) i želeo sam da imam više para u džepu, malo više izlazim, kupim bolju odeću, nabudžim kompjuter.“

         Mi smo nezaposlena lica koja tek što su izašla s fakulteta i suočila se sa nezaposlenošću i potplaćenošću, a želimo da osnujemo porodicu i svojim mališanima omogućimo koliko-toliko srećno detinjstvo u svetu koji tek očekuje ekonomska i svaka druga kriza.

         „Kada sam diplomirala na Policijskoj akademiji, imala sam 15 dana da predam dokumentaciju u Policijsku upravu grada Beograda i tada počinje ludnica. Na razgovor za posao je došlo nas sedmoro, sve su nas strpali u istu kancelariju i išli redom. Na kraju su nam podelili papir gde smo se svi složili da počnemo da radimo sa srednjom stručnom spremom.“

         „Po struci sam ekonomista u turizmu, ali nažalost nemam dan jedan u struci jer kad god sam trazila posao, niko nije hteo ni na praksu, a kamoli na razgovor da me zove, uvek sa izgovorom da imaju previše ljudi.“

         „Radila sam sa stomakom do zuba, radila sam sa jos svežom ranom i koncima dok još nisam mogla da sednem kako treba. Dojila sam dete i uspavljivala ga jednom rukom, dok sam drugom držala miša i crtala. Naravno da su svi iz firme osetili kako ja više ’nisam dovoljno prisutna’ s obzirom na to da sam jako malo spavala, a zbog situacije sa virusom nismo imali nikakvu pomoć, tako da sam ubrzo ’smenjena’ sa mesta menadžera i to mesto je zauzeo muškarac.“

         Mi smo građani srednjih godina koji su dobili otkaze u firmama u kojima su godinama radili, ljudi koje poslodavci u Srbiji ne žele da prijave i kojima veliki broj zaostalih plata nije isplaćen – i dok čekamo, mi moramo da jedemo, idemo kod lekara i preživimo kako znamo i umemo.

         „Guram 38 godina. Po zanimanju sam diplomirani bibliotekar informatičar. Nakon diplomiranja dugo sam tražila posao. Konačno sam počela da radim 2013. u Institutu za strategijska istraživanja pri Ministarstvu odbrane. Tamo sam radila dve godine. Radila sam po ugovoru koji je istakao u novembru 2015. Ispratili su me uz čvrsta obećanja da će me angažovati ponovo, što se nije desilo, naravno. Prijavljivala sam se na razne budalaštine, išla bogu iza tregera na razgovore, ali nije vredelo. Uvek mi je nešto falilo.“

         „Po završetku studija, probala sam da se zaposlim u prosveti kao nastavnik hemije, ali mi je naravno rečeno da nemam šta da tražim u svom gradu ili pak okolini u narednih desetak godina. Potom sam radila u porodičnoj firmi, ali sam iz privatnih razloga odustala. Bivši suprug je tada radio, a ja sam gajila dvoje male dece, pomagala njemu i uporedo upisala doktorske studije jer nisam bila naviknuta na ‘mentalni odmor’. Kasnije sam probala da pokrenem sopstveni posao, ali su troškovi bili preveliki, pa sam odustala. Tokom 2015. usledio je razvod, a godinu dana nakon toga ostala sam bez ikakvih primanja. Bila sam prepuštena sama sebi kad su finansije bile u pitanju.“

         Mi smo penzioneri koji ne mogu da prežive sa penzijama od 20 000 dinara i tražimo način da platimo lekove, pa smo u poznim godinama učili kako da radimo na računaru, da ne zavisimo od drugih i da sastavimo kraj s krajem kako znamo i umemo da ne bismo završili na ulici ili kao socijalni slučajevi.

„Penzija mi je jako mala, ispod proseka, oko 23 000. Od toga, 8600 mi ide na kredit za stan. Od druge polovine plaćam račune i lekove, tako da mi za normalan skroman život ne preostaje ništa. Da bih preživela ostatak meseca i dopunila penziju bavim se onlajn poslom. Ne zarađujem mnogo, ali meni je dovoljno da preživim. Da mi je penzija normalnija, verovatno se ne bih ni bavila ovim poslom. Ali to je razlog zbog kog moram.“

         Sa kakvim se problemima svakodnevno suočavamo kao lica koja nisu prepoznata u zakonu?

         „Nakon četiri meseca od rođenja deteta ja sam primorana da radim jer ću izgubiti posao. I dete sad ima već 15 meseci, ne može da ide u vrtić jer su roditelji nezaposleni.“

         „Strepnja je uvek prisutna: da li ću biti isplaćen za posao, kada, koliko, da li ću dobiti pozitivan ili negativan fidbek, koliko će se posao vremenski razvući, da li ću uspeti posle završenog projekta da nađem novog klijenta i mnogo drugih pitanja. Otvoreno ću reći da mi se život pre i posle početka rada na internetu bitno ne razlikuje. Nemam velike prihode, jer se dešavalo da po par meseci nemam apsolutno ni dinar prihoda pošto ne mogu da nađem klijenta, a to mi se desilo u periodu od marta do maja ove godine, kada je počela kriza sa Covid19 virusom.“

         „Nažalost, najviše novca se uvek zaradi za praznike (jer niko od zapadnjaka neće da radi tad), te mnogi od nas Novu godinu čekaju pred monitorom, a letuju van sezone ukoliko poslodavac uopšte to odobri.“

„Majka i ja smo jedva preživljavale i spremale se za sticanje mađarskog državljanstva. Pre četiri godine smo se našle u teškoj situaciji, a mene nisu hteli ni na pijacu da prime da prodajem slatkiše jer nemam iskustva. Saznala sam da mi je majka bolesna, da joj je rak metastazirao na jetru i tada sam dobila ponudu da predajem engleski preko interneta. Majka mi je preminula nakon dva meseca – jedva sam imala novca za njenu sahranu i niko nije mogao da mi pomogne. Bila sam primorana da ukradem novac da bih sahranila majku.“

         „Činjenica je da je sve virtuelno, pa sa tim u vezi suočavala sam se sa raznoraznim situacijama, da smo kolege i ja radili, a da nam poslodavac nije nikada isplatio. Nekima čak i dve mesečne plate. Troškovi života idu, računi, a plate nigde.“

         Šta mi zapravo radimo i koliko zarađujemo?

         „Radim u marketing sektoru jedne globalne kompanije i sve vreme strepim od otkaza.“

         „Deset godina smo grcali u kreditima pre nego što sam počeo da prevodim za RTV i kablovske televizije.“

         „Predajem engleski deci na internetu – nekada imam deset, a nekada nemam nijedan čas po ceo dan. Plaćena sam po broju časova, svako odsustvo se novčano kažnjava. Primorana sam da prihvatim minimalnu cenu časa jer nemam izbora.“

         „Sa platama koje muž i ja zarađujemo radeći preko interneta izdržavamo sebe i pomažemo našim roditeljima koji su udavljeni kreditima, ili bez posla, a još uvek mladi za penziju. Inače, naš ukupan prihod retko pređe 1000 dolara. Nismo na birou i ne overavamo zdravstvene knjižice kao nezaposlena lica nego plaćamo preglede po potrebi.“

         „Moj prvi posao je bio placen 1 dolar po sheetu (data entry).“

         „Taj posao mi donosi trenutno oko 400–500e mesečno, uz polufiksno radno vreme (radimo u smenama, ali se možemo dogovoriti sa šefovima kad možemo raditi, a kad ne).“

         Da li smo mi svesno zanemarivali svoje obaveze prema državi?

         „Još kada sam dobio 1 platu iz inostranstva, raspitivao se oko poreza i 3 puta mi je rečeno da ne treba da ga plaćam, tako da sam to ostavio tako do oktobra 2020. kada je stiglo upozorenje. Iako imam neku ušteđevinu, ne bih imao da platim poreze ni petinu i ne bih voleo da od roditelja tražim ili pozajmljujem od nekoga.“

„Ono što je bitno navesti jeste da sam za oba posla išao u Poresku upravu i raspitivao se za poreze, gde su me ljudi gledali belo… Dakle, bio sam voljan platiti porez, ali to se promenilo kad je izbila ova buka jer prosto nemam te pare koje bi oni od mene tražili.“

Kada nam država traži da platimo porez i doprinose za prethodnih pet godina, od nas se ne traži da vratimo skupe stanove, automobile i letovanja na Karibima – od nas se traži da vratimo lekove za roditelje, hranu za bebe, čarape, kapute, studentske indekse, školarine, obrok sa stola, troškove lečenja naših najbližih i sve ono što bi životni standard dostojan jednog poštenog građanina trebalo da podrazumeva uvek i svuda.

Naših priča je mnogo i ovo su samo neke od njih. Ali, kako je to lepo sumirala jedna mlada i hrabra devojka koja je ostala bez roditelja i kojoj je internet poslužio kao poslednje rešenje da se snađe u društvu u kojem je sramota biti siromašan – JA NISAM KRIMINALAC. JA SAM FRILENSER(KA) I ŽELIM DA BUDEM PREPOZNATA KAO POŠTEN RADNIK/CA U NAŠOJ ZEMLJI.

Podeli

Poslednje vesti